U Doboju postoje dvije stambene zgrade koje građani zovu MUDO. Ovo ime zgradama je nadjenuo njihov projektant, a ono je u stvari bila skraćenica od Mjesto Uglednih DObojlija. U ovim zgradama stanove, među kojima su mnogi veći od 100 m2, dobili su prije rata opštinski funkcioneri, direktori, sudije, ljekari, borci i druge povlaštene kategorije. Obične Dobojlije ime MUDO koristre najčešće u njegovom drugom značenju.
Poslije rata MUDU su nedostajale nove ugledne dobojlije, jer većina njegovih starih stanara nije imala predratne pozicije i moć. Predratni kondukter u propalom dobojskom «Bosnaprevozu», bivši zamjenik načelnika opštine i sadašnji poslanik u Parlamentu BiH Mirko Okolić novi je stanar u MUDU. Prije nego što je uselio u MUDO, prodao je trosoban stan u novogradnji koji nikad nije platio «Radniku». Stan u MUDU platio je novcem od boračke zgrade, koju je dobio za «zasluge» kao predsjednik komisije, koja je četiri godine obmanjivala ili skrivala od javnosti kriminal u slučaju budžetskog finansiranja i dodjele stanova u boračkoj zgradi.
Novi stanar MUDA je sertificirani kriminalac Novak Radojčić, bliski saradnik načelnika opštine Obrena Petrovića. Ovaj kriminalac je uzimao šakom i kapom, a sve to je pošteno dijelio sa Obrenom Petrovićem. Dio novca stečen na ovaj način i kriminalnom prodajom imovine uništene trgovačke firme «Dobojpromet» iskoristio je za kupovinu stana u MUDU. Uz pomoć advokata Siniše Đorđevića, tužioca Mladena Simića i sudije prošao je sa nagodbom i minimalnim kaznom za dokazani kriminal. Obren Petrović se nije želio odreći ovog dokazanog kriminalca, tako da je zadržao na poslovima na kojim i dalje mariše novac za obojicu.
U MUDU je svoje novo gnijezdo svio i Mile Petričević, bivši šef urbanizma i sadašnji zamjenik direktora «Dobojinvesta». Ovaj dokazani poslušnik, dupeuvlakač i potrčko znao je u ovim nesretnim vremenima raditi za sebe i svoje gazde. Uletio je u stan u ratu ubijenog Zulfe Ćirića, u kome je prije njega stanovao rođak Bore Paravca, koji se dovodi u vezu sa ubistvom predratnog vlasnika ovog stana.
8 comments:
Gdje dodje tacno ta zgrada?
To su zgrade izmedju "Dalmacije"(restoran) i kuce Dr.Huskica,preko puta Osnovne skole "Narodni heroji",kako se nekada zvala...
Ti novi stanari su dokazane patriote i borci za nase bolje sutra.Zato je njima DANAS sve po zaslugama,a i nama.Ako te stanare MUDO-a njihove zasluge ne budu kostale,svi smo mi otislu u k...c.
"Gdje dodje tacno ta zgrada?"... Vrati se ti u svoj sHumarak momcino, nemas ti pojma o gradu.
Usput, nije izmedju "dalmacije" i Macine kuce, nego izmedju njene kuce i "Aljine" pekare, tacno preko puta "tuzlanske" samoposluge.
Priča za laku noć: Tomica i Vojica("Seki")
Tomica i Vojica: Braća po materi Pored velike šume u jednoj začaranoj zemlji živeo je siromašni drvoseča Sloba sa svojim mužem Vojom. Život im je bio veoma dosadan. Po ceo dan su sekli drva u obližnjoj velikoj šumi. Jednog dana došli su na ideju da bi možda deca mogla da unesu radost i zabavu u njihove monotone živote. I tako su svako veče nakon skromne večere pokušavali da ostanu u drugom stanju. Pokušavali, pokušavali, i dokazali da se upornost isplati. Sloba je najzad ostao u drugom stanju. Posle sedam meseci teške trudnoće prevremeno rodili su se muški blizanci. Jednom dadoše ime po ocu Vojica, a drugome Tomica, jer je imao mali kao Toma Palčić.
Kako su deca rasla, ova porodica je postajala sve siromašnija i siromašnija, jer je začarana zemlja bila u krizi i pod sankcijama. Jedno veče dok su ležali u krevetu reče Sloba Voji: „Dragi, šta je to postalo od nas? Kako ćemo hraniti našu jadnu decu kada više nemamo hrane ni za sebe?“
„Ja ću ti veći, dvagi moj mužiću,“ reče Voja, „sutva ujutvu vano odvešćemo decu u šumu tako gde je najgušća, gde ćemo zapaliti vatvu za njih, i svakome dati po pavče hleba i onda otići da cepamo dvva a njih ostaviti da se igvaju, i nikad se nećemo vratiti po njih, a oni ne znaju put kući“.
„Ne, Vojo, ne,“ reče Sloba, „neću ostavljati decu samu u šumi, pojele bi ih divlje životinje! Kako možeš tako Vojo, ti si monstrum.“
„Ćut bve budalo jedna! Onda ćemo svo čevovo umveti od gladi“.
„Ali meni je žao dečice!“
„Kuš, ako me ne poslušaš nema više seksa!“
„Dobro dragi, kako ti kažeš,“ pristade Sloba na Vojin predlog.
Deca, koja od gladi nisu mogla da spavaju, čula su razgovor svojih očeva. Tomica je počeo da plače, a Voja reče: „Oni nisu vlasni da odlučuju o našoj sudbini! Ne plači braco Tomice, smisliće Vojica nešto pametno. Nemoj da brineš.“
Vojica je čekao da očeve savlada san, obukao je svoj kaputić i izašao napolje. Mesec je obasjavao okolinu i male kamenčiće u travi koji su sijali kao srebrnjaci. Vojica je počeo da sakuplja kamenčiće i da puni svoje džepove. Kada je napunio džepove, vratio se u svoj krevetac i mirno zaspao.
Kada je došao novi dan, dok sunce još nije svanulo, Voja poče da budi dečicu: „Hajde ustajte upišanci tatini, vodimo vas na izlet u šumicu,“ i tutnu im po jedan prazan sendvič u ruke. Ubrzo su krenuli u šumu i dok su Voja i Sloba vodili put, Tomica i Vojica su bacali svoje kamenčiće.
Tijan-Ala: RTS, RTS, RTSKada su stigli do sredine šume tata Sloba reče: „Deco moja, sakupite drvca i ja ću vam zapaliti vatricu da vam ne bude hladno.“ Tomica i Vojica poslušaše svog taticu i odoše da skupljaju drvca. Dok su ih skupljali, primetiše da se neko skriva u žbunju. Pomisliše da to nije možda šumsko čudovište Tijan-Ala! Strašno su se uplašili i odjuriše do mesta gde su bili njihovi roditelji, ali tatice su ih napustili i otišli.
Odlučiše da prate kamenčiće koje su usput bacali i da se vrate kući, ali u tom trenutku iz obližnjeg žbuna iskoči šumsko čudovište Tijan-Ala i poče strašno da kašlje.
„RTS, RTS, RTS, strašno sam bolestan deco, treba mi vaša pomoć,“ reče i nastavi da kašlje, „RTS, RTS, RTS“.
„Šta ti je čika čudovište?“ – upita Voja Tijan-Alu.
„Zla veštica Čedomorka koja živi u šumi želi da me sredi, da me više nema. Sprema neki streljački vod za mene, morate mi pomoći. Evo sav se tresem, nervoza me ubija. Ne mogu više ovako, morate mi pomoći.“
„A kako možemo mi da ti pomognemo čika čudovište, pa mi smo samo deca!“ – lepo primetni pametni Vojica, dok se Tomica kao svaka kukavica krio iza drveta.
„Vi ste mi dečice poslednja nada, morate da sredite zlu vešticu Čedomorku, ili će moji živci maksimalno da stradaju.“
„A šta mi imamo od toga čika čudovište?“ – najzad se javi mali profiter Tomica.
„Zla veštica Čedomorka živi u kući od čokolade gde su prozori od marmelade i tamo svako radi šta god hoće i raste svakojako voće i sve to možete da zadržite za sebe.“ – obeća im čika čudovište Tijan-Ala.
„Možete računati na našu pomoć čika čudovište“ – rekoše dečaci. „Samo nam pokažite gde se nalazi kuća zle veštice Čedomorke!“
„Pratite me,“ – reče Tijan-Ala i krenuše još dublje u šumu.
Zla veštica ČedomorkaDuboko u šumi ležala je mala kuća koja je stvarno bila od čokolade a prozori od marmelade itd. Tomica i Vojica razrogačiše svoje okice kada videše toliko slatkiša na jednom mestu. Pomisao na čokoladu, marmeladu, princes krofne, kokosove štanglice, oblande im totalno pomuti um i zaboraviše da u toj kući živi zla veštica Čedomorka.
„Joj kako sam gladan,“ reče Vojica, „zaslužili smo dobar obrok. Prvo ću da pojedem malo od krova, a ti Tomice možeš da probaš malo prozore, sigurno su slatki.“ Vojica odlomi malo od krova da proba kakvog je ukusa, dok je Tomica počeo da liže prozore.
Tog trenutka čuo se slatki glas koji je dopirao iz kuće: „Gric, gric, gric, ko to gricka moju kućicu?“
„Jedi govna baba, ne smetaj dok jedemo,“ - odgovoriše deca.
Tog trenutka uz škripu otvorila su se vrata i iz kuće izađe pogurena starica sa štapom u ruci, sva namrštena. Vojica i Tomica kad su je ugledali počeše glasno da se smeju. „Ono ludo šumsko čudovište se plaši ove sparušene babuskere?“ – i nastaviše da jedu kuću.
„Oh, kakva slatka i divna dečica. Ko vas je doveo ovde? Uđite unutra, ostanite kod mene. Neće vam se ništa loše desiti. Unutra imam lepše i ukusnije kolače. Uđite, slobodno uđite.“
„Važi baba, kako ti kažeš.“
Deca pođoše sa bakom Čedomorkom unutra, gde ih ona posluži palačinkama sa kremom i mlekom. Deca se obradovaše obilnim količinama hrane, koju u životu nisu videli, ali Tomica beše sumnjičav.
„Bako, bako, zašto su ti tako veliki podočnjaci? Da ti bako nisi narkomanka?“
„Nisam sinko, nisam. Baka nije lepo spavala, ono čudovište od Tijan-Ale je celu noć zavijalo, nisam oka sklopila.“
„Bako, bako, zašto su ti tako ružni zubi? Što ne nosiš protezu?“ – nastavi da ispituje Tomica.
„E baš su mi lepi zubi,“ – odgovori ljutito baba veštica, „nosila sam protezu godinu dana.“
„Dobro bako, nemoj da se ljutiš. Što si ti tako nervozna? Btw. i nisu ti nešto ove palačinke, moj tata Voja pravi mnogo lepše palačinke od tebe.“
„E sad je dosta, sad ste ga ugasili. To vas je sigurno poslalo ono čudovište Tijan-Ala da me nervirate i provocirate.“ – razbesne se zla veštica Čedomorka, zgrabi Vojicu i Tomicu i zaključa ih u kavez sa ostalom živinom.
„Ima da budete u kavezu sve dok ne smislim kako da vas kaznim, džukele jedne male.“
Ali nažalost baba Čedomorka beše senilna, tako da je i zaboravila na Vojicu i Tomicu, tako da oni evo već deset godina kako leže u tom kavezu i čekaju da im se odredi kazna.
Šumsko čudovište Tijan-Alu ulovili su zli lovci i strpali ga u gradski zoološki vrt kao retku i egzotičnu vrstu, kojoj preti istrebljenje.
Tata Sloba je nažalost umro od gladi, dok su tata Voju uhapsili i osudili za zapostavljanje i maltreriranje svoje dece.
alo ti sa tom pricom .. na kakvim si ti drogama ? promijeni dilera ...
sta ta tvoja jebena prica doprinosi ovom blogu ??
I LEVATUSE
Post a Comment